Autor: Tina Bajić
Zaboravljamo biti zahvalni, jako često.
Uvijek nam je lakše žaliti se, mrziti se. Debel/a sam, pogle mi ruke, ne sviđa mi se moja boja očiju, ne sviđaju mi se moji zubi, moje obrve, moj nos, moje noge, moje ‘klempave uši’.
Postoje ljudi koji se rađaju s poremećajem u živcima i mozgu i ne mogu se nasmijati. Nemaju tu funkciju u licu, pa i u samome mozgu.
Postoje ljudi koji se rađaju bez nosa ili s preteškim problemom – ne mogu disati.
Postoje ljudi čije oči ne vide boju i čije oči ne vide ništa.
Postoje ljudi koji se rađaju bez nogu i bez ruku, ili oni kojima se te funkcije povremeno gase ili zbog nesreće ostaju poput biljke.
Postoje ljudi koji se rađaju bez ušiju, bez sluha ili s vremenom im sluh nestaje.
Postoje ljudi koji ne mogu pomirisati cvijet, jer im je to osjetilo umrtvljeno.
Postoje ljudi koji nemaju nikakvu boju očiju.
Postoje ljudi čije kosti propadaju, koji imaju muke sa svojim zubima ili ih pak nemaju uopće, ispadaju, deformitet vilice etc.
A onda postojiš i ti, koji imaš sve funkcije, ali se žališ.
Zašto?
Jer nastojiš živjeti u tuđim očima, a ne u Božjim.
Promotri što sve imaš, zahvali.
Često osobe koje nemaju većinu funkcija – su daleko zahvalnije jer poznaju vrijednost onih koje imaju, ne usmjeravaju se stalno na ono što nemaju, dok mi koji imamo većinu ili sve, smo nezahvalni.
Zašto?
Na to ne znam odgovor.
Sasvim nelogično i ne jasno, ali itekako prisutno.
Datum objave: 30.07.2019.
