Unatrag desetak godina sam nekoliko puta “gledao smrti u oči”. Nisam se bojao. No, želio sam još živjeti… Od tada, svaki dan doživljavam kao poklon. I svaki dan izjavljujem ljubav onima koje volim. Grlim od srca i sa srcem.
Nekima sam zbog toga “čudan” i pitaju se: što je ovom tipu? No, jesam li ja čudan što se veselim svakom poklonjenon danu života ili su čudni oni koji sve ostavljaju “za neko bolje sutra”?
Svjesnost o danas i sada je najvažnija. Netko mi na poslu nesto kaže, kao: ne mora danas, može i sutra. A ja se toga prihvaćam odmah ili u što kraćem roku ako imam prilike. S druge strane, neki ljudi u nekim situacijama reagiraju burno. Priznajem, i ja sam do nedavno tako reagirao. Zato sam i obolio i imao višestruke operacije želuca.
Danas više ne reagiram tako, pa čak i ako sam “u pravu”.
Slušam tog čovjeka koji je ljut i prisjetim se sebe. I ne zamjeram mu. I ne dokazujem se oko toga… Ljutom čovjeku ne možeš ništa dokazati. A kad tenzije splasnu, onda vidim da se “dokazivanjem tko je u pravu” više nema smisla baviti…
Jesam li zbog toga ostao “kriv”?
Nisam. Nije bitno što drugi misle o meni. Ono što oni misle o meni to su oni sami. Ja sam ono sto mislim o njima. Svi smo mi nesavršeni ljudi, pa za sebe uvijek kažem da je moje jedino savršenstvo da sam “savršeno nesavršen”.
Kako drugog optužiti i osuditi za nesavršenstvo ako smo i sami takvi? (Kategorički imperativno!)
A pravom i pravdanjem se ne bavim. Time se bave tužitelji, odvjetnici i suci… I nije im lako… Bura me jutros probudila, a ja joj se veselim. Na vjetrometini (života) se lakše diše!
Autor: Damir Lacković Datum objave: 14.06.2022.
